Самоград - Манастир Св. Пантелејмона
Пријелози - Бијело поље

Click here to edit subtitle

Страдање светог великомученика Пантелејмона

     Када цароваше безбожни Максимијан, свирепи мучитељ хришћана, и када скоро сва васељена беше покривена тамом незнабоштва и вел-ико гоњење притискиваше свуда вјерујуће у Христа и многи исповедн-ици пресветог имена Христовог биваху убијани, пострада за Христа у Витинијској покрајини, у граду Никомидији, и свети великомученик Пантелејмон.

     Овај славни међу мученицима страдалац Христов родио се у том граду Никомидији од високородног и богатог оца Евсторгија и од мате-ре Евуле. По вери отац му беше многобожац, ватрено одан идолопокло-нству, а мати хришћанка, научена светој вери од прародитеља, и она усрдно служаше Христу. И тако, сједињени телесно, они беху раздвоје-ни духовно: он приношаше жртве лажним боговима, а она приношаше жртву хвале истинитоме Богу. Родивши дете о коме је реч, они му дад-оше име Пантолеон, сшто значи: по свему лав, јер се предпостављало да ће храброшћу бити сличан лаву. Но доцније њему би промењено  име у Пантелејмон, тојест свемилостив, посшто према свима беше мил-остив: бесплатно лечаше болеснике и чињаше милостињу сиротињи, обилно раздајући очево богатство невоњнима.

     Још измалена мати васпитаваше Пантплеона у хришћанској побожности, учећи га да зна јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и да верује у Њега, и да Му угађа добрим делима, а да се одвраћа од идолопоклоничког многобоштва. И дечко пажљиво слушаше материне поуке и усвајаше их, уколико је то било могуће у његовим годинама. Но, каква штета и губитак! Његова добра мати и учитењица у младим годинама својим отиде ка Господу, оставивши сина још непунолетна и несазрела. После њене смрти дечко лако пође трагом очеве заблуде: отац га често вођаше к идолима и учаше га многобожачком незнабожју.

     Затим дечко би дат у граматичку школу. А када с одличним успјехом изучи сву световну философију јелинску, отац га даде у медицинску школу једном чувеном лекару Ефросину да изучи лекарску вештину. Оштроуман, дечко лако схваташе све што му је предавано, и убрзо превазиђе своје вршњаке, па мало чиме не беше раван и самом учитељу. При томе он беше добре нарави, красноречив, леп, и на све је чинио пријатан утисак. У то време младић беше близу пунолетства.

     У те дане беше у Никомидији стари презвитер по имену Ермолај, који се из страха од незнабожаца скривао с немного хришћана у једном малом и незнатном дому. Пут ипак Пантолеонов, којим је он одлазио од своје куће к учитељу и враћао се, водио је поред тог малог дома у коме се крио свети Ермолај. Посматрајући кроз прозор младића  који је често пролазио туда, Ермолај је по лицу и погледу његовом познао да је он добре нарави; и дознавши духом  да ће младић бити изабрани сасуд Божији, Ермолај једном изиђе у сусрет младићу и замоли га да на кратко време сврати код њега у дом. Смирен и послушан, младић уђе у дом к старцу. Посадивши га поред себе, старац га распитиваше о пореклу и родитељима, о вери и о целокупном његовом животу. Младић му исприча све подробно, и каза му да му је мати била хришћанка и умрла, а отац му је жив и сходно многобожачким законима поштује многе богове. И упита га свети Ермолај говорећи: А ти, добро чедо, којој би вери желео припадати,очевој или мајчиној? Младић одговори: Мати моја, док беше жива, учаше ме својој вјери, и ја заволех њену веру. Но отац, као силнији, приморава ме на незнабожачке законе и жели да ме намести у царској палати у чину блиских и великашких војника и сслугу царевих. Свети Ермолај опет упита: А каквој науци те учи твој учитељ? Младић одговори:  Учи ме науци Асклипија, Хипократа и Галена, јер тако хоће мој отац: а и учитељ мој вели да ако ја изучим њихову науку, онда ћу лако моћи лечити сваку болест по људима.

      У овим речима свети Ермолај нађе повод за користан разговор, и рече у срцу младићевом, као да доброј земљи, сејати добро семе речи Божјих, говорећи: Веруј ми добри младићу, истину ти говорим; наука и вештина Асклипија, Хипократа и Галена мале су, и мало могу помоћи онима који им прибегавају.Усто и богови, које почитују цар Максимијан, твој отац и остали незнабошци, ништавни су, и нису ништа друго до бајка и обмана малоумних. Једини пакт истинити и свемоћни Бог јесте Исус Христос.Ако будеш веровао у Њега, онда ћес самим призивањем свечесног имена њнеговог моћи исцељивати сваку болест. Јер је он слепима вид давао, губаве очишћавао, мртве васкрсавао, ђаволе, којима се незнабошци клањају, једном речју из људи изгонио. Па не само он сам, него су и хаљине његове давале исцељења: јер жена која је дванаест година боловала од течења крви, чим се дотаче краја од хаљине његове, одмах се исцели. Али, ко може потанко испричати сва чудеса дела његова? Јер као сто је немогуће избројати песак морски и звезде небеске и капље водене, тако је  немогуће побројати чудеса божија и исказати величија његова. А и сад је он крепки помоћник слугама својим: утешава ожалошћене, исцењује болне, избавља од беде и ослобађа од свих вражијих зала,не очекујући да буде умољен од овог или оног, него предухитрује молитве и сам покрет срца. Силу пак чинити све то он даје и онима који га љубе, а дарује  им још већа ћудотворства; напослетку им даје бесконачни живот у вечној слави небеског царства.

       Слушајући овакве речи светог Ермолаја Пантолеон им вероваше као истинитима, примајући их у срце своје и наслађујућим се њима умом својим, и рече светом старцу: то сам ја много пута слушао од моје мајке, и често сам је виђао како се моли и призива тог бога о коме ми ти сада говориш.

       Од тога дана Пантолеон је сваки дан долазио к старцу и наслађивао се његовим  богомнадахнутим поукама, и тако напредовао у познању  истинитог Бога. И кад се враћао од учитеља Ефросина он није одлазио кући својој док претходно не би посетио старца и добио од њега корисне поуке. Но једном када се повраћао од учитеља и мало сврнуо с пута, њему се догоди да наиђе на мртво дете које беше ујела огромна гуја која лежаше ту близу умрлог детета. Видевши то, Пантолеон се најпре уплаши и мало одступи. Затим помисли у себи овако: Сада треба  да испитам и дознам је ли истина оно што ми се старац Ермолај говорио. И погледавши на небо рече: Господе Исусе Христе, иако сам недостојан да Те призивам, ипак, ако хоћеш да постанем слуга твој, јави силу своју и учини да у име твоје ово дете оживи а гуја угине.

       И тог часа дете као пренувши се од сна устаде живо, а гуја се раседе напола и црче. Тада Пантолеон, поверовавши потпуно у Христа, подиже руке к небу своје телесне и духовне очи и благослови Бога с радошћу и сузама, благодарећи му што га изведе из таме на светлост познања светога. Онда журно оде с ветом Ермолају презвитеру, припаде к часним ногама његовим просећи свето крштење;  и исприча му шта се догодило , како мртво дете оживе силом имена Исуса Христа, и како црче смртоносна гуја Свети Ермолај устаде и пође са њим да види угинулу змију; и видевши је он захвали богу за учињено чудо, помоћу он кога приведе Пантолеона к Своме познању. Вративши се у дом, он крсти младића у име Оца и Сина и Светога Духа, и одслуживши свету литургију у унутрашњој одаји својој, причести га Божанским Тајнама Тела и Крви Христове.

        По пријему светог крштења Пантолеон остаде код старца Ермолаја седам дана,поучавајући се Божијим речима, говореним му кроз старчева уста, и благодаћу Христовом: као са извора пијаше живу воду и гојаше душу своју на изобиље плодова духовних. Осмог дана оде својој кући, и отац га упита: Чедо, где си провео толико дана?  Ја сам  био узнемирен због тебе.  Свето одговори: Био сам са учитељом у царевом дворцу, лечили смо болесника кога цар беома воли, и нисмо се одмицали од њега седам дана док му не повратисмо здравље.

        Ово говораше свети, и говораше не лаж, него под видом приче саопштавајући истину на тајанствен и загонетан начин: јер у уму свом он називаше својим зчитељем светог Ермолаја презвитера, под царевим дворцем он подразумеваше ону унутрашњу одају у којој се изврши Божанска тајна, а болесником именоваше своју душу, љубљену Царем Небеским, која беше седам дана лечњна духовних лечењем.

       Када сутрадан Пантолеон оде к учитељу Ефросину, овај га упита: Где си био толико дана? Он  одговори: Отац мој, купивши имање, посла ме да га примим, и ја се задржах пажљиво  разгледајући све што се тамо налази, јер је купљено веома скупо. И ово он говораше у преносном смислу о крштењу, које беше примио, и о осталим тајнама хришћанске бере које беше сазнао и које су све неисказано скупоцене, превазилазећи сва богаства, јер су оне крвљу Христовом стечене. Чувши то, Ефросин престаде питати даље.

      Блажени Пантолеон беше пун благодати Божије, носећи унутра  ризницу свете вере. Он се силно брињаше о оцу своме, како да га изведе из таме идолодемонства и приведе к светлости познања Христова. И разговарајући с њим, он му мудро говораше у причама и питањима: Оче, због чега богови, начињени у стојећем  ставу, како су испочетка постављени, тако и до данашњег дана стоје, никад не седају, а они, који су начињени у седећем ставу, до данашњег дана седе и никад не устају? Отац му одговори: Чедо, твоје ми питање није довољно јасно,те ти на њега не могу одговорити. А свет, стално постављајући оцу и друга слична овоме питања, учини да овај посумља у своје богове и да га постепено распознаје лаж и заблуду идолопаклонства. И отац већ престаде поштовати онако идоле, као што их је раније поштовао свакодневно им приносећи многобројне жртве и клањајући им се, и поче их презирати и не клањати им се. Видећи то, Пантолеон се радоваше што је у оцу свом побудио  бар сумљу према идолима, иако није успио да га потпуно одврати од њих. Много пута хтио је  Пантолеон да поразбије идоле свога оца, који беше много у њиховом дому, али се уздржаваше, једно да не разгневи оца кога по заповести Божјој треба поштовати, а друго очекујући да сам отац познавши истинитог бога, узажели да својом руком поразбије идоле.

       У то време доведоше к Пантолеону слепца који просаше исцељење говорећи: Молим ти се, смилуј се на мене ослепљеног и лишеног слатког видела; сви лекари, колико год их је у овоме граду, лечили су ме, али ми ни најмање не помогаше, него ми и последњи зрачак свјетлости, који сам могао видјети, одузеше заједно са целокупним имањем мојим; много сам потрошио награђујући их, међутим од њих добих не исцељење него губитак и штету.Свети га упита: Када си све имање дао тим лекарима од којих ниси имао користи, шта ћеш онда дати мени ако добијеш исцељење и прогледаш? Слепац одговори: Последње што ми је остало, нешто мало, све ћу то радо дати теби. Светитељ на то рече:Дар прогледања и виђења светлости даће ти отац светлости, истинити Бог, преко мене, недостојног слуге Свога, а то што си обећао мени, немој давати мени него раздај ништима.

      Чувши то Евсторгије, отац Пантолеонов, рече Пантолеону: Чедо, не усуђуј се подухватити се ствари коју не можеш урадити, иначе ћеш бити исмејан. Јер шта ти можес учинити више од лекара, бољих него што си ти, који су га лечили и нису га могли излечити? Светац одговори: Нико од тих лекара не зна какав лек треба дати овоме човеку  као што ја знам, јер постоји огромна разлика између њих и Учитеља мога који ми је открио овај лек. Отац његов, мислећи да он говори о своме учитељу Ефросину, рече: Чуо сам да је и учитељ твој лечио овог слепца, али му ништа није помогао. Пантолеон одговори: Почекај мало, оче, и видећеш силу мога лека. Рекавши то, он прстима додирну очи слепоме говорећи: У име Господа мога Исуса Христа који просвећује слепе, прогледа! И одмах се отворише очи слепоме и он прогледа.

       У тај час Пантолеонов отац Евсторгије поверова у Христа заједно са прогледалим човеком, и обојица бише крштени од светог Ермолаја презвитера, и напунише се велике духовне радости о благодати и сили Христовој. Тада Евсторгије стаде разбијати све идоле у дому своме; у томе му помагаше и син његов свети Пантолеон; и пошто их поразбијаше у комаде, они их бацише у једну дубоку јаму, па затрпаше земљом.

       После тога светитељев отац Евсторгије поживе кратко време, па се престави ка Господу, Пантолеон пак, поставши наследник огромног имања очевог, одмах дарова слободу робовима и робињама, пошто их обилно обдари; а имање стаде раздавати потребитима: убогима, ништима, удовицама и сиромасима. Он обилажаше тамнице и, посећујући све који су патили у оковима, он их утешаваше лековима и снабдеваше свима потребама. На тај начин он беше не само лекар рана него и бедноће људцке, јер сви добијаху од њега обилну милостињу, и убоги се обогаћиваху његовим  дарежљивошћу, а у лечењу му помогаше благодат Божја. Јер њему би дат одозго дар исцељења и он бесплатно лечаше  сваку болест не толика апотекарским лековима колико призивањем имена Исус Христова. Тада  се Пантолеон показа да је уствари Пантелејмон, тојест свемилостив, јер и по имену и стварно он свима указиваше милост и никога не отпушташе од себе празна и неутешна; неимућнима даваше помоћ, а болесне лечаше бесплатно. И к њему се обрати сав град са својим болесницима, напустивши све остале лекаре, јер се ни од кога не добијаху тако брза и  потпуна исцељења као од Пантелејмона који успешно лечаше и ни од кога плате не примаше. И сав народ слављаше име свемилостивог и бесплатног лекара, а остале лекаре осуђиваху и исмеваху. Услед тога код лекара се појави немала завист и мржња према светитељу; то отпоче још од оног времена када гореспоменути слепац прогледа. А то отпоче на следећи начин.

      Једнога дана када тај слепац, који прогледа благодарећи светом Пантелејмону, хођасе по граду, угледаше га лекари, и говораху између себе: Није ли то онај што беше слеп и искаше од нас да га излечимо, и ми не могосмо? А како он сада види? Ко и каквим леком га излечи и отвори му очи? И упиташе њега самог, како је прогледао. И тај човек не сакри да је то учинио лекар Пантелејмон. А они знајући да је он ученик Ефросинов рекоше: Великога учитељ велики ученик. Међутим они не знађаху да преко Пантејлемона дејствује сила Христова, и незнајући изрекоше истину да је Пантелејмон велики ученик великог учитеља Исуса Христа. Но иако устима лицемерно хваљаху светитеља, они у срцима својим из зависти смишљаху зло и мотраху за њим, тражећи против њега неку кривицу, да би га погубили. И приметивши да он одлази у тамнице и тамо лечи ране сужњима који страдаху за Христа, изађоше пред Максимијана мучитеља и рекоше: Царе, младић за кога си наредио да га науче лекарској вештини, желећи да га имаш поред себе у свом двору, презревши твоју милост према њему, обилази тамнице и лечи сужње, хулитеље богова наших, подјенако с њим мудријашећи противу богова и друге придобијајући за то своје злоумље. И ако ти не погубиш њега убрзо, створићеш себи не малу муку, јер ћеш видети како се многи, преварени његовим учењем, одвраћају од богова. У самој ствари, лекарску вештину којом Пантелеон исцељује, он приписује не Ескулапу или коме другом од богова, него некаквом Христу, и сви које он лечи верују у Њега.

        Тако говорећи, клеветници молише цара да нареди да позову слепца, исцељеног Пантолеоном, да би се сам уверио у истинитост њихових речи. Цар одмах нареди да пронађу тог прогледалог слепца. Када га пронађосе и доведоше пред цара, цар га упита: Реци, човече, како Пантолеон исцели очи твоје? Овај одговори: Призива име Христово, дотаче се очију мојих, и ја одмах прогледах. А ти шта  мислиш, упита га цар, ко те исцели: Христос или богови? Овај одговори: Царе! Ови лекари које видише око себе лечили су ме дуго времена веома брижљиво, и све ми имање узели али ми не само ни најмање не помогаше него ми и оно мало вида што имах одузеше, и тако ме  потпуно ослепеше. Међутим Пантолеон само призваше име Христово учини те прогледах. Сада ти сам, о царе! Расуди и реши, ко је бољи и истинити лекар: или Ескулап и остали богови који дуго време беху призивани али ништа не могаше помоћи, или  Христос кога Пантелејмон само једном призва и Он ме одмах исцели?

      Незнајући шта да одговори на то, цар стаде по обичају свих мучитеља приморавати овога на идолопоклонства, и рече: свих мучитеља приморавати овога на идолопоклонство, и рече: Не лудуј,  човече, и не спомињи Христа, јер је очигледно да ти богови дадоше вид. Међутим исцељени, ни најмање не обраћајући пажњу на цареву власт и не бојећи се претњи мукама, одговори Максимијану смелије него еванђелски слепац, некада изведен од фарисеја на испитивање: Ти си сам луд; о царе! Када слепе богове своје називаш даваоцима вида; и сам си сличан њима, зато не желиш да видиш истину.

      Напунивши се гнева, цар нареди да га убију мачем. И би одцечена глава добром  исповеднику имена Исуса Христа, и он оде да у незалазној небеској светлости гледа лице у лице Онога кога исповеди на земљи добивши телесни вид. Тело његово свети Пантелејмон откупи од убице и погребе га крај тела свога оца.

      После тога цар нареди да позову к њему Пантолеона. Док војници вођаху светитеља к цару, он певаше речи псалма Давидова: „Боже, славо моја, немој мучати, јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише...“ , и остало из Псалма 108. И  стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем Небеским. Гледајући на њега без гнева, цар Максимијан му стаде кротко зборити: Нисам добре  ствари слушао о теби, Пантолеоне; кажу да ти силно хулиш и унижаваш Ескулапа и остале богове, а славиш злом смрћу погинулог Христа, и на њега се надаш, и Њега јединог називаш Богом. Није ти непознато, како сам велику пажњу обратио на тебе и како сам велику милост показао према теби, да ти и у моју палату примах, и учитељу твоме Ефросину заповедих да те хитно научи свој лекарској вештини, да би ти неодступно свагда био поред мене; а ти си, презревши све то, отишао к противницима мојим. Уосталом, ја нећу да вјерујем ономе што се прича о теби, јер су људи навикли да говоре многе неистине. Ја сам те због тога и позвао, да ми ти сам кажеш истину о себи и изобличиш лажну клевету завидљиваца на тебе, приневши великим боговима, као што доликује, жртву пред свима.

      Светитељ одговори: Делима треба више веровати него речима, о царе! јер се истина далеко више познаје из дела него из речи. Веруј причама што си чуо о мени, да се ја одричем Ескулапа и осталих богова ваших, а прослављам Христа, јер из дела Његових ја познадо да је Он једини истинити Бог. Ево; чуј бар укратко дела Христова: Он је створио небо, утврдио земљу, васкрсавао мртве,давао вид слепима, очишћавао губаве, речју подизао са одра раслабљене. Шта су слично учинили богови које ви почитујете, не знам; и могу ли учинити? Ако пак хоћеш сада да познаш свемогућу силу Христову, одмах ћеш је видети у самом делу: нареди да овде донесу ма ког болесног човека који лежи на смртном одру и од кога су лекари дигли руке, и нека дођу наши жреци и призову своје богове, а и ја ћу призвати Бога мог, па који од богова исцели болесника, тај нека буде признат за јединог истинитог Бога, а остали нека буду одбачени.

       Цару се допаде овај светитељев предлог и нареди одмах да потраже таквог болесника. И би донесен на одру човек који дуго година беше сав узет и не могаше владати ни једним делом свога тела, и беше као неко неосетљиво дрво. Дођоше и идолопоклонички жреци, искусни у лекарској вештини, и предложише светитељу да најпре он призове свога Христа. Но светитељ им на то рече: Ако ја призовем мога Бога, и Бог мој исцели овог раслабљеног, кога ће онда исцелити богови ваши? Него ви прво призовите богове ваше, и ако они исцеле болесника, онда чега ради и призивати моја Бога?

       Тада жреци стадоше призивати своје богове: један Ескулапа, други Зевса, овај Дијану, они друге бесове, и не би ни одјека, ни одзива. И дуго се они трудише  у својим богомрским молитвама, али без икаквог успеха. Светитељ пак, видећи њихов узалудан труд, насмеја се. Приметивши да се насмеја, цар се обрати Пантолеону речима: Пантолеоне, ако можес, призивањем твога Бога учини ти здравим овог човека. Светитељ на то рече: „Нека одступе жреци“ . И они одступише. Тада светитељ приђе одру, па подиже очи своје к небу и стаде се молити говорећи: Господе услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад сам у невољи, пригни к мени ухо своје; у дан кад те призивам, брзо ме услиши. и јави силу Своју пред онима који те не знају, о Царе сила! Јер  је све могуће теби. Пошто се помоли тако, светитељ ухвати раслабљеног за руку говорећи: У име Господа Исуса Христа устани и буди здрав! И одмах устаде раслабљени, и осети снагу у целом телу, и хођаше радујући се , па узевши постељу своју, однесе је кући својој.

       Видевши ово чудо, многи од присутних повероваше у Џриста, а идолопоклонички жреци шкргутаху зубима на слугу христовог и говораху цару: Ако овај остане у животу, укинуће се приношење жртава боговима, и ми ћемо бити исмејани од хришћана. Стога, погуби овога што пре, о царе! Тада цар рече светитељу: Пантолеоне, принеси жртву боговима, да не погинеш бадава. Не знаш ли колико је људи погинуло што не послушаше наредбе наше и одрекоше се богова наших? Зар ниси сазнао како љуто би мучен старац Антим? Светитељ одговори: Који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу. И када је Антим, стар и немоћан телом, могао поднети жестоке муке за Господа нашега, утолико пре ја, млад и снажан телом, треба да неустрашиво претрпим све муке на које ме будеш ставио. Јер ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак умрети за Њега.

        Тада цар нареди на мученика обесе нага на мучилишном дрвету, па да му железним ноктима стружу тело и горећим свећама опаљују ребра. А он, подносећи ове муке, погледа на небо и рече: Господе Исусе Христе! Дођи к мени у овај час и дај ми трпљење, да бих до краја могао издржати муке. И јави му се Господ у обличју презвитера Ермолаја, и рече му: Не бој се, ја сам са тобом. И одмах слугама мучитељима клонуше руке и постадоше као мртве, те испадоше из њих мучилишна оруђа и свеће се угасише.

        Видевши то, цар нареди да мученика скину са мучилишта, па га упита: У чему је сила твог чаробњаштва, те и слуге изнемогоше, и свеће се погасише? Мученик одговори: У већим мукама већу силу своју јавиће Христос мој, дајући ми веће трпљење, да би те посрамио. А ја претрпевши веће муке за Њега, добићу већу награду од Њега.

        Тада мучитељ нареди да се у великом казану растопи олово и у њега баци мученик. Када олово стаде кључати, мученика приведоше казану, а он подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Чуј, Боже, глас мој када Ти се молим; од страха вражијех избави душу моју. Сакри ме од гомиле безаконика и од мноштва оних што чине неправду. Док се он тако мољаше, опет му се јави Господ у облику Ермолаја, и узевши га за руку уђе с њим у казан, и тог часа се угаси огањ и остину олово, а мученик певаше псаламске речи: Ја завапих к Богу, и Господ ме чу. Вечером и јутром и у подне тужим и уздишем , и чуће глас мој.                 

       Присутни се дивљаху чуду, а цар повика: Шта ће ово бити, када се и огањ угаси и олово охлади? Каквом ћу онда муком мучити овог мађионичара? Присутни предложише: Нека буде бачен у дубину морску, па ће одмах погинути, јер неће моћи омађијати море. И нареди  мучитељ да се то учини. Слуге онда дохватише мученика и одведоше на море; тамо га посадише у чамац, везаше му велики камен око врата, одпловише далеко од обале, па га бацише у море, а сами се вратише на обалу. Када светитељ би бачен у море, њему се опет као и раније јави Христос у облику Ермолаја, и камен о врату мучениковом постаде лак као лист, те се мученик са њим држаше на површину мора не тонећи, и иђаше по води као по суву, вођен десницом Христовом као некад Петар, и изађе на обалу певајући и славећи Бога.и ступи пред цара.

        Запањен оваквим чудом, цар узвикну: Каква је сила мађиоништва твог, Пантолеоне, те си и море омађијао? Светитељ одговори: И море се покорава Господу  свом и испуњује вољу Његову. Цар упита: Еда ли ти и морем владаш? Мученик одговори: Не ја него Христос мој, Саздатељ и Господар свеколике видљиве и невидљиве твари. Он влада, како небом и земљом, тако и морем: јер су по мору путеви Његови, и стазе Његове по великим водама.

        После тога мучитењ нареди да се ван града спреми звериње гледалиште, па да мученик буде предат зверовима да га поједу. И слеже се сав град на то гледалиште, желећи да види како звери растржу дивног и  невиног младића. На гледалиште дође и цар, и привевши мученика показиваше му прстом зверове говорећи: Они су спремљени за тебе: зато се послушај, поштуј своју младост, сажали се на лепоту тела свог, па принеси боговима жртве, да не умреш злом смрћу, раскидан зубима зверима. Но светитељ изјави да више воли да га звери растргну него да послуша такав лукави савет и наредбу. И њега бацише зверовима: А Господ и ту, јавиши се светитељу у облику  презвитера Ермолаја, запуши уста зверовима и учини их кроткима као јагањце, те они притрчаваху к светитељу и лизаху му ноге. Он их глађаше руком, и свака звер се труђаше да дође под светитељеву руку, те стога постицкиваху један другога. Виддећи то, народ се дивљаше и громогласно клицаше: Велики је бог  Хришћански! Нека буде шуштен невин и праведни младић!

       Разјаривши се силно, цар изведе војнике са исуканим мачевима против оних који слављаху Христа Бога, те убише многе многе из народа који повероваше у Христа. А нареди цар да и зверове побију. Видевши то, мученик узвикну говорећи:Хвала ти Христе Боже, што не само људи него и зверови умиру за Тебе.

        И цар са гледалишта ојађен и бесан, а мученика врже у тамницу. Побијене пак људе узеше њихови рођаци и погребоше их, а зверови беше остављени да их поједу пси и месождерне птице. Али и ту се догоди дивно чудо: иако ту звериње лежаше много дана, њих се не дотакоше ни пси ни птице, нити се пак лешеви њихови усмрдеше. Дознавши за то, цар нареди да их побацају у дубоку јаму и заспу земљом. Односно мученика пак он заповеди да се начини страшан точак, начичкан оштрим гвожђем. Када за њега привезаше светитеља и стадоше окретати точак, нека невидљива сила одмах изломи точак на парчад, која се разлетеше и смртно ранише многе који стајаху близу, а мученик сиђе с точка читав и неповређен.

          И страх спопаде све због таквих чудеса, којима се Бог прослављаше у Своме светитељу, А цар силно запањен упита светитеља: Ко те научи да чиниш тако велика мађионичка дела? Светитељ одговори: Не мађиоништву него истинској хришћанској побожности научен сам од светог мужа, презвитера Ермолаја. Цар упита: А гдје је тај твој учитељ Ермолај? Желимо да га видимо. А мученик, сазнавши Духом да се Ермолају већ бриближио мученички венац, одговори цару: Ако наредиш, ја ћу га позвати к теби.

         И пусти цар светитеља, у пратњи три стражара војника да позове презвитера Ермолаја. Када мученик стиже ономе дому у коме живљаше презвитер, старац чим га угледа упита га: због чега си дошао,чедо? Мученик одговори: Господине оче, цар те зове. На то старац рече: Благовремено си дошао да ме зовеш, пошто се приближи час мога страдања и смрти: јер ноћас ме се јави Господ говорећи: Ермолаје, ваља ти много пострадати за мене, слично слузи моме Пантелејмону.

         Рекавши то, старац радосно пође с мучеником и предстаде цару. Угледавши презвитера, цар га упита за име. А он, казујући своје име не сакри ни веру своју, громогласно објављујући да је хришћанин. Цар га поново упита, говорећи: Имаш ли још кога с тобом исте вере? Старац одговори: Имам два служитеља, истинске слуге Христове, Ермипа и Ермократа.

         Тада цар нареди да и њих доведу пред њега. И упита цар ту тројицу служитеља Христових: Ви ли одвратисте Пантолеона од наши богова? Свети одговори: Сам Христос Бог наш призива к Себи оне које сматра достојнима, изводећи их из таме идолодемонства на светлост познања Свога. Оставите сад ваше лажне речи, продужи цар, и понова обратите Пантолеона к боговима, па ће вам се опростити прва кривица ваша, и ви ћете се удостојити части од мене, да ћете ми постати најприснији пријатељи у дворцу моме. Светитељи одговорише: Како можемо ми то учинити, када и сами  хоћемо да умремо са њим за Христа Бога нашега! НИ он ни ми нећемо се одраћи Христа, нити ћемо принети жртве глувим и бездахним идолима.

          Рекавши то, они сав ум своје обратише к Богу и стадоше се молити, подигавши очи своје к небу, И јави им се одозго Спаситељ, и одмах  настаде земљотрес и усколеба се то мјесто. И рече цар: Видите ли како се богови разгневише на вас, те колебају земљу! Светитељи одговорише: Добро си рекао да се од богова ваших затресе земља, јер они попадаше са својих места на земљу и разбише се, оборени силом  Бога нашег који се разгневио на вас.

         Док они то говораху дотрча с цару гласник из идолишта и ибавести га да сви његови идоли падоше на земљу и разбише се у прах. А безумни цар, видећи у свему томе на силу Божију него мађиоништво хришћана, повика: Заиста, ако ове мађионичаре убрзо не погубимо, онда ће цео град пропасти због њих. И нареди цар да  Пантелејмона одведу у тамницу, а старца Ермолаја и његова два пријатеља, подвргнувши многим мукама, осуди на посечење мачем. И тако три света мученика: презвитер Ермолај и његови служитељи, Ермип и Ермократ, довршивши свој мученички подвиг, заједно предстадоше Светој Тројици у слави небеској.( Њихов спомин је 26. јула).

          После погубљења трију светих мученика цар понова изведе преда се светог Пантелејмона и рече му: Ја многе обратих од Христа к нашим боговима, а једино ти нећеш да ме послушаш. Већ и учитељ твој Ермолај са оба пријатеља своја поклони се боговима и жртву им принесе, и ја их одликовах високим звањима у моме дворцу. Поступи и ти тако, да би се с њима удостојио исте части. Мученик пак, знајучи Духом да су свети скончали, рече цару: Нареди им да дођу овамо да их видим пред тобом. Цар одговори: Нису сад овдје, јер сам их послао у други град да приме велико богаство. Мученик на то рече: Ето, ти си и не жалећи рекао истину, послао си их одавде предавши их на смрт, и они су стварно отишли у небески град Христов да приме богаства која око не виде.

          Видећи да ни на који начин може склонити мученика на њихово зловерје, цар нареди да га жестоко бију и , ставивши га на љуте муке, осуди да на смрт: да му се мачем одсече глава а тело сажеже огњем.

          Војници онда узеше мученика и поведоше изван града на посечењ. Идући на смрт, свети појаше псалам Давидов:“Много пута војеваше са мном, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници“, и остало из тога псалама. Када војници изведоше мученика ван града нешто више од једног потркалишта, тада дођоше на место где Господу беше угодно да слуга Његов сконча. Ту они привезаше светог мученика за маслину, Џелат приђе  и удари мачем светитеља по врату, али се мач сави као восак, и тело светитељево не задоби рану, јер светитељ још не беше завршио своју молитву. Запањени, војници повикаше: Велики је Бог хришћански!. Па, припавши к ногама светитељу, рекоше: Молимо те слуго Божји, помоли се за нас, да се отпусте греси наши које учинисмо према теби по царевом наређењу.

           Када се светитељ мољаше, чу се глас с неба, упућен њему, који потврђаше промену имена његова: јер га Господ уместо Пантолеоном назва Пантелејмоном, јавно му дајући благодат да самилосно прима све који му прибегавају у свакојаким невољама и мукама: и позиваше га Господ на небо. Испуњен радошћу, светитељ нареди војницима да га посеку, а они не хтедоше, јер се бојаху и дрхтаху. Тада им светитељ рече; Ако не извршите што вам је наложено, нећете добити милости од Христа мога.

           Онда војници приступише и прво целиваше сви тело његово; затим наредише једноме и он одсече главу мученику, и место крви потече млеко. А та маслина тог тренутка се окити родом својим од дна до врха. Видевши то, многи од присутног народа повероваше у Христа.

           О овим чудесима која се ту збише би  извештен цар; и он нареди да се та маслина одмах посече и исецка, па заједно са телом мучениковим сажеже. Међутим, када се огањ угаси, венци узеше тело светитељево из пепела, неповређено огњем, и чесно га сахранише на оближњем имању учењака Адамантија.

           Лаврентије, Васоје и Провијан, мученикови домашњи, који су издалека пратили светог мученика и посматрали сва страдања његова, и чули глас упућен му с неба написаше његово житије  и страдање и предадоше светим црквама у спомен мученика, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашега са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроз све векове Амин.