Самоград - Манастир Св. Пантелејмона
Пријелози - Бијело поље

Click here to edit subtitle

Историјат

Самоград датира из раног хришћанског периода (IV - VI нове ере). То је јединствен манастирски простор на којем се налазе остаци зидина двије цркве, од којих је једна из ранохришћанског период, а друга саборног типа, очигледно моравског стила из периода Немањића. Манастирски простор обухвата 1.2 hа, терасастог облика у три нивоа, а окружен је са седам стијена (кликова) који се уздижу у висину од 40 до 80 метара, правилно распоређених у круг. Видни су остаци бедема између кликова. У неким документима се још назива седмоклики град или камен-град. Помиње се податак да је Самоград био јак духовни културни и економски центар све до најезде Османлија када је по неким подацима похаран и спаљен 1452-1454 године.

Обнова Самограда

Самогард је као геграфски простор и као свето мјесто имао посебно мјесто у предању и памћењу људи који су живјели на овим просторима.Једно је евидентно да се Самограду увијек долазило са поклоњењем, иако се није знало шта се налази испод грмља и жбуња између Самогардских кликова.Скромна археолошка истраживања урађена 1986-1989 године су показала колику тајну крију Самоградске стијене.

Сам манастирски простор био је као власништво укњижен на име мјештанина Вучића(Вељкова)Недовића, који у љето 2006 године господње, цијели комплекс поклања Епархији Будимљанско-Никшићкој те Самоград бива укњижен као власништво Епархије.Након тог чина његово Преосвештенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије благослови почетак радова на обнови Самограда.

Вјерни народ је за неколико дана окрчио и уредио простор да би на дан Светог Великомученика и исцјелитеља Пантелејмона била одслужена прва Света Архијерејска Литургија на остацима темеља старе цркве.Литургију су служили његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије и његово преосвештенство  Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије са свештенством и монаштвом Црногорско-приморске митрополије и Епархије Будимљанско-Никшићке.

Током 2006 и 2007 године господње, доведена је струја и вода и  изграђена је црква брвнара из разлога што се при обнови Самограда строга води рачуна о очувању трагова и остатака старих знаменитости, јер није циљ девастација простора већ његова афирмација.На дан 09.08.07 његово преосвештенство  Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије  је освештао цркву која је опремљњена за богослужење.

Током 2008 и 2009 године изграђен је манастирски конак такође од дрвета који је на дан 09.08.09 освештан и који је опремљен за живот.

Обнова Самограда не тече само у грађевинском смислу већ се велика пажња поклања духовној обнови.Од 2006 године до сада не Самограду је свету тајну крштења примило преко 50 душа и закључено је неколико бракова.

Сабор на Самограду је постао традиционалан, гдје се окупља по неколико стотина људи.

Од 2009 установљена је духовна манифестација под називом ''Самограду у походе'' у оквиру које се одржавају књижевне вечери завичајних пјесника од извора до ушћа Лима уз богат културно забавни програм на којем учествују појци и црквени хорови.


   ''у наредном периоду очекујте опширнији извјештај о досадашњој обнови Самограда''

Долина Лима - црногорски Јерусалим

Град Заград и манастир Сaмоград, 12 цркава, рудници злата и сребра. Седамнаест невјеста се удавило у Лиму да их Турци не заробе. Чувена Фемић кула ... Од тога данас само развалине и прича .
Много је овде старина, зидина, записа урезаних у камен, уписаних у древне књиге. Баш ту где је био град Заград и манастир Самоград, било је и 12 цркава на десној обали Лима, између Берана и Бијелог Поља. Ту је и Дјевојачки камен са кога је скочила девојка да је Турци не заробе. Постоји и пећина испуњена благом, којег су мјештани скривали од непријатељске најезде. Ту је и Крсташ вода и много тога што чини богатство овога краја - каже Вучета Фемић, песник из овог краја. 

Овде траје прича о 17 невјеста које су биле у цркви Светог Јована у Затону и слушале божју службу. Кад су Турци сазнали да се невјеста налазе у цркви, опколили су свето здање, али је 17 невјеста успело да дође до Лима. Свака је скочила и удавила се у реци да их Турци не заробе. Кажу да се спасио само један калуђер који је дошао до Крсташ воде, код Фемић Крша и проклео оног ко је издао свој народ Турцима. Кад то сазнаш главари овог краја, окупиш војску и протјераше Турке. Крсташ вода је текла мутна и крвава, опомињући издајнике и све оне лаковјерне од којих није трага остало. Избистрила се вода кад су Турци сатјерани низ Лим.

И данас кажу, после ових догађаја, светац који је тада спасао народ од турског погрома и цркву у Затону, лебди над црквом Светог Јована и над овим народом. Чува свети храм и народ. Кажу да и данас хода Вилић Пољем, али да га још нико није видео. Он се појави уочи Петровдана, и својим молитвама и светлошћу благосиља народ. Кад се он појави црква засија сјајем и појави се на неки блажени мир уз долину Лима. 
Вилић Поље, је каже нам Фемић, свето место и ту не треба кућу градити, нити орати, ни копати земљу. Бог и његови свеци чекају да се на Вилић Пољу подигне првобитни манастир и тада ће се светац вратити у манастир. Док се не подигне манастир он ће лебдети на небу. 
Код Фемић Крша био је манастир ранча, налазио се на Крушевој равни. Ту је некада била и кула Вукадина Фемић у којој је ово братство са колена на колена давало врсне јунаке и четобаше, међу њима и Вука Фемић, познатог као Вук Брђанин коме је Карађорђе дао устанички барјак 1807.године. Вукадин Фемић ишао је на Цетиње код књаза Данила Петровића и узео капетански грб. Књаз Данило му је рекао да се, пошто живи на граници, добро чува од Турака. Он је рекао: "Господару, док сам ја жив Турци неће узети са мене жива овај грб". Нека ти је срећан Вукадин, додао је књаз Данило. 

Но, не прође пуно, Турци опколе Фемић кулу, из куле се јуначки бранио Вукадин са својих 17 невјеста. Цело село је било у пламену. Пре него је изгорела кула и пре него су сви погинули у кули, Вукадин је успео да протури црногорски грб преко једног устаника и сачува га. 

После извесног времена, једном приликом краљ Никола Петровић је рекао за тај чувени јуначки подвиг: "Шта су куле при Фемић кули у Црној Гори у којој су изгинули јунаци бранећи част и слободу Црне Горе". Ту су и други гласити јунаци из овог краја, а наша прича иде даље. 

Овде је и гроб јунака и четобаше из народне позији (Вукова III књига) Костреш харамбаше а и село се зове Костреш, налази се са десне стране Лима. овде је била и црква у Затону саграђена у облику дјетјелине са четири листа. Овде су боравили монаси, свеци, испосница, војсковође и владари. И није без разлога речено да је долина Лима други Јерусалим јер је била једна од највећих простора по броју манастира и цркава, градова и путева. 
Причи никад краја. Колико год записес, гледаш, увек ћеш наћи још понешто да забиљежиш. Данас је све то другачије. Овај крај иде укорак са временом. Урађени су путеви кроз села, подигнута школска зграда, уведена струја, телефони, отворени малопродајни објекти, мали производни погони, обновљена је и црква Светог Томе на Брзава. Овај крај је дао много учених људи, монаха, калуђера, инжењера, научника. 

Р. Делетић

Извод из књиге ''Граничарска коб - путописи из старог влаха, средњег Полимља и Потарја" аутора Григорија Божовића из 1933. године

Више села Брзаве, у хладовини на једној ливади,

инжeњер Љуба Поповић и ја слушали смо ове приче и

још многе друге, док се непосредно изнад нас уздизао

чудни Заком, више самоград како сељаци и кажу него

град, градина – тврђава. То је једна најнеобичнија игра

природе у кршима каква се може видети у нашој земљи.

Из слопа ливада и рудина издижу се к небу једна купа

слична Звечану и Подврху на Бистрици. Не са велике даљине

та кршевита купа чини једноставну слику округле издигнуте

главице. Међутим кад јој приђете на улаз то је брдо унутра

шупље, и та шупљина почиње готово од самих основа на

којима је купа усађена у рудине. Има две терасе, већу

доље и мању горе. Обадве терасе окружују седам литичних

кула, седам огромних пластова од готово једноставних стена у

висини више од 40 метара. То су потпуно издвојени један од

другога оријашки камени шластови завршени горе у праве

шиљке и распоређени око тераса као ступови на тврђавама

као куле за одбрану, као да их је средњневековни неимар

фортификатор распоређивао. Због тога се вероватно Заком

и називље код сељака Самоградом, јер су зидана платна тврђаве

била само између ових пластова и тек на улазном месту,

где је била капија, тај зид је био двојан. Јамачно најтежа за

приступ и освајање наша средњевековна тврђава, јер

се данас са обичним средствима не може испети ни на један

од ових ступова. Иначе сама купа приступачна је само за северо-

западне стране , где се још познаје ред и поред њега

средњовековни друм који је везивао Будимљу и Никољац

у Бијелом Пољу . Испод града је старинско гробље и траг од грба

и подграђа.

Освећење цркве

9. 8. 2007. - На празник Светог Пантелејмона, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије са свештенством бјелопољског намесништва, освештао је храм Светог Пантелејмона и служио Свету Архијерејску Литургију у месту Пријелози где се обнавља древна светиња Самоград. У засеоку Заком у источном делу села постоје остаци тврђаве која се зове Самоград. Тај назив потиче отуда што је тврђава природно утврђена стенама и у њој се налазе трагови више светиња из преднемањићког и немањићког доба. Уочи празника на бденију освештано је манастирско звоно, дар Господина Вучете Дробњака и његове породице, које је постављено на сам врх високих стена у манастирској порти.

Васкрсавање из пепела овог светог места почело је трудом и љубављу Црквеног одбора за обнову манастирског комплекса Самоград, али и обновом «живе Цркве» тако да је данас у новом храму Свету Тајну Крштења примило 6 душа и Свету Тајну Брака један пар.

           У наставку свете службе освештани су славски колач и жито, а домаћини славе били су Господин Вучић Недовић и Одбор за обнову. Господин Предраг Михаиловић примио је залог славског колача и тиме је изабран за домаћина славе следеће године. Црквено-народни сабор настављен је пригодним културно-уметничким програмом и народним весељем.

Пјесме о Самограду

Самограде ти божији граде


Самограде ти божији граде

Извориште наше нове наде

Градили те свеци и анђели

У времена она староставна

Кад је Господ по земљи ходио

И милошћу својом походио

Сваког тужног ко му се молио

У теби је горело кандило

Царском руком што је разгорено

Запали га Царица Јелена 

Света мајка цара Константина

Што на гробу Христа васкрслога

А у славу бога великога

Храм подиже да би били ближе

Непролазном царству небеском.

То кандило није се гасило

У гнијезду које се савило

Међу двома сурим стијенама

Што његовог сачуваше плама

Кроз времена и бурна стољећа:

Палили га цареви и краљи

Монаси се на њему гријали

Служећ' Богу и својему роду.


О овоме граду Самограду

Старао се српски краљ Уроше

Красили га Жупанови двори

Светородне лозе Немањића

На заравни измећ' двије стијене

Штоно к небу ко свијеће стреме

Памти граде краља Милутина

Градитеља многих задужбина 

По мудроме народном предању

У њега се благо сабирало

Све што дошло ту је и остало

Од времена царева Ромејских

До славнога Ђурђа Бранковића

И до свете Мајке Ангелине 

И сина јој деспота Јована

И Маскима светога владике

Рода српског освештане дике

Но кад бог се на Србе разљути

За њихова смртна сагрешења

па завлада сила Агарјанска

угаси се свештено кандило

Самограда Божијега Града

Ал' сачува његова знамења


Славно племе војводе Васа

И честито братсво Недовића

Све до двадест и првог стољећа

Када на дан Светог Пантелије

Са служењем Свете Летурђије

Двије тисућ'и шесте године

Уз учешће бројне омладине

И побожног народа српскога

Кандило су поново заждиле

Освештане руке владичанске

Јанићија с Ђурђевих Ступова

И Владике града Цетињскога

Све у славу Бога великога

Боже мили лијепа ли дана

И народа Божијег сабрана 

Око Божјег града Самограда

Изворишта будућијех нада!


Аутор:

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије(09.08.2006. на Самограду)

Песнички походи Самограду

Откад је песничке речи и њеног творења на српском говорном подручју,
нигде нисмо дочекани умношћу и једноставношћу народног и људског духа,
стихом: ,,Добро дошо мили роде, Самограду у походе!" , као управо у
нашем Самограду, недалеко од Бијелог Поља.
То јесте чудесно место, под овом капом Небеском где је дивна хорска
песма још лепша, гдје је реч, уистину поезија, где је сусрет са драгим
људима - човечност, где је благослов Његовог Преосвештенатва Јоаникија
и часних отаца питом и мио као завичај, нарочито нама, који смо некад
пошли одавде, далеко, и живимо на Космету; Самоград и све на њему,
около њега, јесте молитва и наук, спасење. Јесте чуваркућин мелем,
који окрепљује, јача и позива, оним речима: ,,Мили роде" и улива
спокој добродошлицом.
Бројни су књижевни сусрети песника од нашег Космета до Козаре и
Романије, од Звечана преко Шумадије, бројна су мнеста и градови и
изван граница Србије, где се ипак проговара на српском језику - по
дијаспори, али - ко једном осети чувство Сампграда - како год, као
песник или путник намерник, има жељу, исконску, у срцу, да му се увек
врати.
Са најлепшим мислима и братском љубављу препоручујем свим људима
одлазак у Самоград, бар на лето, о Светом Пантелејмону, кад се молитва
твори а песници се својом речју причешћују и са народом братиме. То је
јединствено месте где ће нас добри људи увек дочекати са речима:
,,Добро дошо мили роде, Самограду у походе!"


Миомир Мики Јовановић - песник
Косовска Митровица
Самограду

    '' Родољуб је прави који у свом роду ''

      Олтар прави зида живоме господу

      А Пантелејмон свети, војник Христа               Бога

      Молитвени љекар спасења вјечнога.

      У Самоград скривен, а свима објављен

      Свемилосни светац одавно           прослављен.

      Крв његова бјеше румен нове зоре,

      А дух му се вину у небске дворе.

      Пантелејмон свети , гдје год се насели ,

      Чудеса показа болесне исцијели.

      Изабр'о је древне Самоградске стијене,

      Да поврати свјетлост молитве њен.

      О Господе свети наш небеки царе,

      Твоје Цркве свете никада не старе.

     

      Аутор: Јована Арсеновић- Будва

           (ученик шестог разреда ОШ )